Nema nove podele karata

Jedan čisti namerni i  agresivni rat poprimio je odlike sukoba „dobra“ i „zla“. Vrlo lako se naselo na propagandu Kremlja o apsolutnom planetarnom sukobu. Naslušali smo se priča da svet više neće biti isti. Da će se evropske države „smrznuti“, njihovi narodi osiromašiti, a Rusija i NR Kina na tim zgarištima napraviti „novi svet“.  Ništa od toga se ne dešava. Svoje karte Putin je bacio na sto 24. februara agresijom na Ukrajinu.

Nakon devet meseci sukoba Putinu ponestaje karata, a u ovoj partiji varanje nije moguće. Svetska politika nije simplifikovana stvarnost iz ruske propagande, sa svim svojim manama, obiluje liderima koji su odgovorni svojim građanima. Egzaktni pokazatelji i trendovi ne zavise od manipulacije činjenicama i dezinformacija. 

Sigurno ima onih koji su bili uvereni da će Rusija za nekoliko dana zauzeti Kijev. Bitno je napraviti razliku između prognoza i ostrašćenog zanosa u slučaju takvog ishoda. I da je zauzela Kijev, Rusija ne bi bila ni prva ni poslednja agresorska država kojoj je okupacija pošla za rukom. Umesto zauzimanja Kijeva, Rusija nije u stanju da vodi ratna dejstva ni par stotina kilometara od sopstvene granice. Zamislimo sad situaciju da je krenula u rat na Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju ili Poljsku. Ali to ne sprečava ratnu propagandu da svaki ruski poraz proglase za „stratešku mudrost“.

Onaj ko je naredio da Rusi pređu reku uradio je valjanu analizu o svoj težini tog položaja sa svim geografskim ograničenjima, dakle nema tu nikakve mudrosti već iznudice. A šta je povlačenje iz okupiranog grada, ako nije bežanje. Raspad ruskog fronta je posledica arogancije, lažnog uverenja o moći i snazi. Upravo to lažno uverenje je veoma opasno u uslovima kada treba demonstrirati geostratešku adaptibilnost. Devet meseci Rusija ratuje bez saveznika, dok je pojedine uspela i da otera od sebe. Lojalni su joj samo režimi Irana i Belorusije svesni da za njih takve kakvi jesu u današnjem svetu nema preostalih „karata“ na stolu.

Ukoliko je Rusija htela da pomeša karte, nije uspela. Ako su hteli da razbiju kartaški sto nisu uspeli. Ako su hteli da uvuku dodatne igrače nisu uspeli. Da bi se Rusija afirmisala kao velika sila nije dovoljno da napadne slabijeg, već je potrebno imati političku, vojnu i ekonomsku moć. Pre rata Rusija je imala relativnu moć uticaja zasnovanu na energetskoj uceni, kroz monopol i dostupnost tržišta što je činilo 40% federalnog budžeta i 60% izvoza u 2019. godini. Relativna ekonomska moć funkcionisala je u uslovima međuzavisnosti, što u današnjim uslovima vidimo kao veliku rusku, a ne evropsku slabost.

Upravo zavisnost od zapadnih sofisticiranih komponenti kroz tehnološku zaostalost vraća se Rusiji kao bumerang. Sa vojnog stanovišta je očigledan gubitak moći, deluje kao fantazija da Rusija može vojno delovati na geografski udaljenim područjima. Rat iscrpljivanjem  u svom komšiluku ne spada u podvig velike sile. Nuklearni arsenal ne znači svetsku dominaciju. Sa političkog aspekta stvari deluju više nego očigledno, sposobnost privlačnosti je na istorijskom minimumu. Priče o „specijalnim“ komarcima su lakrdija bez premca koja ponižava Ujedinjene Nacije. 

NR Kina se takođe distancira. Si Ping koji je zagazio na staze Maoizma jasno je zatražio odstupanje od nuklearnih pretnji. Osim na propagandnom planu nema sinhronizovanih akcija Rusije i NR Kine. Dok Rusija uništava i ono malo veza koje je drže za Evropu u pogledu isporuke gasa  i nafte, NR Kina je posvećena dogovoru oko strateški važne luke Hamburg u Nemačkoj. Incidente sa pretnjama Tajvanu ne možemo dovoditi u vezu sa Moskvom, i kinezima je jasno kako izlgeda zapadni nalog za „zamrzavanje“. Dobro je  imati na umu da Kinezima treba 12 sati plovidbe do Tajvana plus uspešno iskrcavanje. Sa gomilom unutrašnjih problema, neredima po ulicama usled nulte kovid politike, karantinima koji su naštetili ekonomiji teško je poverovati da postoji spremnost na odluku o početku invazije. I to naročito sada kada treba potražiti novi „Put svile“ koji neće ići ruskim kopnom, a koji evropa vidi kao „svilen gajtan“.   

Složenost globalnih odnosa traži adaptibilnost. Brzu, odlučnu, hrabru i od propagande zaštićenu odluku. Referentna tačka iz Kremlja je na koordinatama koje vode u propast. Za nas u Srbiji je od egzistencijalne važnosti svest da nema povratka na staro, nema novog mešanja karata, a naročito ne onih koje deli Vladimir Putin.