Kosovska doslednost

Pre koji dan Aljbin Kurti je ostao dosledan zatezanju političko-bezbednosne situacije. Ovog puta nije dopustio ulaz Patrijarhu srpskom g. Porfiriju. Još jedan u nizu unilateralnih poteza koji je naišao na osudu. Ambasador SAD u Srbiji Hil je prokomentarisao da pre svega, misli da je važno za srpsku zajednicu da može da vidi patrijarha. Mislim da je to nešto osnovno – za religijske slobode tamo (na Kosovu). Dakle postoji saglasnost da su religijska prava neprikosnovena, kao što je poseta Patrijaršiji u Peći.

U današnjem trenutku Srbija čini sve da međunarodnoj zajednici stavi na znanje težinu uslova pod kojima se nalaze Srbi na Kosovu. Borba za njihova kolektivna prava, proistekla iz međunarodnih sporazuma, stigla je i do barikada. Deca nisu u školi, Srbi su napustile institucije, pojedinci su uhapšeni čime je slika sveukupnog stanja još sumornija. Perspektiva je jako sumorna.

Država je demonstrirala sposobnost podizanjem borbene gotovosti, uverila sve da se neće poigravati sa bezbednošću Srba na Kosovu. Međutim, u skladu sa rezolucijom 1244 mi nemamo osnova da intervenišemo. Svaki prelazak granice/administrativne linije, bez saglasnosti, smatrao bi se direktno kršenjem Glave 7 Povelje OUN. Dakle, jedino što nam preostaje su snažni diplomatski i svi drugi napori u pravcu ostvarenja i zaštite interesa kosovskih Srba.

Put ka konfrontaciji sa političkim Zapadom ne znači poboljšanje položaja naših sunarodnika, a još manje „čuvanje“ Kosova. Odgovor je upravo u snažnom građenju sveobuhvatnog partnerstva pa i savezništva sa Zapadom je merilo zaštite Srba. Za takav jedan poduhvat Srbija je spremna. Rebrendirana na evropskom putu. Inicijator Otvorenog Balkana. U prilog tome idu odnosi sa Albanijom. I ako se stavovi po pitanju Kosova razlikuju politički dijalog i odnosi su vrlo dobri.

U akciji za sveobuhvatnu zaštitu kolektivnih prava Srba treba koristiti direktnu i indirektnu diplomatsku aktivnost. Mnogi mogu postaviti pitanje legitimnosti negodovanja zbog uskraćene posete Patrijarhu Porfiriju ukoliko Srbija nije negodovala zbog zabrane Dalaj Lami da poseti Tibet. Ukoliko pričamo o kolektivnim pravima Srba mnogo je lakše boriti se za njih sa pozicije doslednosti.

Logicno se postavlja pitanje kako možemo efikasno na Zapadu braniti prava kosovskih Srba, a ignorisati kršenje ljudskih prava Ujgura u Ksingjangu (Autonomnoj Ujgurskoj provinciji u NR Kina). Ili da budemo odsutni sa glasanja u UN o stanju ljudskih prava na privremeno okupiranom Krimu. Ili po pitanju ljudskih prava u Iranu. U svim slučajevima Srbija je ili uzdržana ili odsutna.

Našem narodu na Kosovu je teško i treba mu pomoć. U današnjem trenutku to je moguće samo istim aršinom. Ako jasno napravimo otklon od kampova za „prevaspitavanje“ Ujgura, podržimo posetu Dalaj Lame Tibetu i osudimo egezekucije i teror u Iranu. U pogledu Rusije Srbija je jasno osudila akt agresije na Ukrajinu. Čime je pokazala vrednosnu vertikalu. Međutim, mnogi su širom sveta ugroženi kao i Srbi. Po negde se i ubija u hiljadama. Ovo su samo najekstremniji primeri po čijim pitanjima se naša multilaterala nalazi u režimu autopilota. Ukoliko bi smo promenili kurs i jasno pilotirali ka nedvosmislenoj osudi najznačajnijih svetskih primera mislim da bi smo time sebi obezbedili dovoljno kapaciteta da naši argumenti po pitanju prava Srba budu još snažniji i naiđu na pozitivne reakcije.

Neophodno je iskoračiti iz veštački nametnutnog „geopolitičkog identiteta“ koji bez izuzetka gravitira ka „trećem svetu“ koji navodno „čuva“ srpsko Kosovo. Zapravo nama nije potrebno da nam niko čuva Kosovo već da mi rešimo svoj problem na održiv način sa što manje štete.  Rusi koji uzimaju tuđe nikako više ne mogu da brane ono što tvrdimo da je naše.

Vodi se briselski a nešangajski dijalog. Što implicira da nam je za takvu arenu potrebno delotvornije „oružje“ sa jasno oivičenim vrednosnim krugom. Mesta za velike geopolitičke igre nema. I više nije stvar „veta“ već rešenja. Oni koji nude ili prodaju „veto“ dosledni su u tome da ova kosovska kriza potraje i narednih 30 godina. Dalje od produžetka krize oni ići neće.

Potrebne su nam dosledne integracije u pobednički tabor, a ne konfrontacije. Probleme moramo rešiti sa onima kojima težimo da pripadamo.