Prošlost i budućnost

Pred Srbijom je sudbonosna godina. Evropski plan za Kosoovo prihvaćen je i od članica koje su priznale Kosovo i od onih koje to nisu učinile i ne planiraju. Španija i Kipar podvlače da podrška planu ne znači i da će priznati Kosovo. Od kuda sada toliko otpora da se pruži podrška Predsedniku Vučiću da zemlju izbavi iz vrtloga ograničenja, sputavanja i uvede Srbiju u red prvorazrednih država Evrope? Oni koji se najviše pozivaju na istoriju izgleda da su najmanje naučili iz istorije. Karakteristično je da su razvili svoje istorijske interpretacije u koje po potrebi dodaju i oduzimaju aktere, događaje ali i ishode. Sa jedne strane se ponose knezom Lazarom što je branio Evropu od Osmanlija, sa druge strane proklinju tu istu Evropu i žele joj propast. Najgore od svega je što u njihovoj viziji budućnosti nema Srbije u toj Evropi. U najlepšem mestu za život. Milioni ljudi svake godine rizikuju glavu da se dokopaju Evrope, pa makar i kao građani drugog reda, nevidljivi, ali ipak u Evropi. 

Kada se pozivamo na svoju slavnu prošlost zaboravljamo da je bila i tragična i epska ali pobednička samo kada smo imali saveznike.

Nikad Srbiji nije bilo lako. I svako vreme ima svoje izazove i odgovornost generacija. Odluke koje donosimo danas ne tiču se prošlosti već sadašnjosti i budućnosti. Niko još nije pobedio prošlost. Tokom istorije u različitim oblicima i okolnostima Srbija je imala svoju državnost. Ima je i danas. Na ponos mnogih generacija imamo se čime pohvaliti. Ima i perioda koji nisu za pohvalu. Čvrsto sam uveren da je više onih pozitivnih. Karakteristika im  je da smo na pravoj strani istorije. Iz Prvog i Drugog Svetskog Rata izašli smo ko pobednici ali brojčano iskasapljeni. 1918. vijorila se srpska zastava na Beloj Kući. Srbija je dobila Banat sa Vojvodinom.

Kao narod još uvek se sporimo o padu Berlisnkog zida. Većina je uverena u „zaveru“ Zapada protiv srpstva, pa nije jasno kako se to uklapa u „zaveru“ o razbijanju Jugoslavije ako je Jugoslavija bila „tamnica“ srpstva. Zapravo Jugoslavija je bila tamnica za sluge i sabotere stranih uticaja. Dok je običan čovek mogao da živi, radi stvara, da se emancipuje. Nije bilo teoretičara zavera i staljinista koji su 1989. godine izronili ko iz vode trava. Bez preterivanja možda su bili čuvani i sačuvani za posao koji su obavili devedesetih.

Sve je više dokumenata i o ruskoj ulozi devedesetih godina, ali i o našoj slepoj uverenosti da brat sa Istoka budno motri i „štiti“ svoje Srbe. Niti nas je Rusija branila, niti nas je zaštitila i sankcije nam u dva navrata zavela, pa i embargo na oružje 1998. zbog sukoba na Kosovu. Pa gde su tada bili da ulože veto na rezolucije Saveta Bezbednosti? Nije im bilo mnogo važno. 

Danas 24 godina od bombardovanja i suspenzije suvereniteta nad AP Kosovo i Metohija veliki deo javnosti živi u zabludi da se danas odlučuje o statusu Kosova u Srbiji. Taj status je očigledno de facto odlučen. Realan život kao i Albanci na Kosovu ali i oni koji priznaju Kosovo mnogo se ne obaziru na ustavne preambule i  veto u Savetu Bezbednosti. Danas se vodi borba ali ta borba se vodi za zaštitu onih koji svedoče srpstvo svojim svakodnevnim životom na Kosovu, onih koji su ostali u manastirima i crkvama. To je danas jedina moguća i realna borba. U strateškoj postavci Srbija se odlično postavila. Prvi put imamo naklonost Zapadnih aktera. Nismo postali slabiji, nismo postali siromašniji i nismo postali izolovani. Da li je to malo? Vratimo se u ranije periode pa pošteno uporedimo stanje. 

Svaki izbor je težak. Više je onih koji bi da savetuju, kritikuju, sugerišu ali je malo onih koji bi se usidili da preseku i donose odluke. E tih koji beže od odgovornosti je najviše kada nam serviraju lažnu dilemu o priznavanju ili ne priznavanju Kosova. Nema tu ništa da se prizna to nije tema za Srbiju. Tema za Srbiju bi trebalo da bude potpuno članstvo u EU. Tada kada se iz Beograda do Osla bude putovalo bez prelaska granica, sa jednom valutom promeniće se i perspektiva iz koje posmatramo i prošlost i budućnost.

Nama ne trebaju geopolitičke igre. Najmanje što nam treba je lažno uverenje ko devedesetih godina o pomoći Rusije, pa i NR Kine. Nažalost ima takvih koji veruju i u okolo ubeđuju da Putin noću ne spava i  da ne može, siroma, da se  skoncentriše na jedan Bahmut već 9 meseci zbog velike brige za Srbe. Dok Putina dekoncetriše „bratska“ briga za nas, Kinezi uveliko kopaju tunel do Gračanice i spremaju se da svakog časa izrone. Nije vic. Zaista ima i takvih teza sa kojima smo po ceo dan ophrvani.