Radio uživo
Tajip Erdogan, Turski predsednik, je za manje od nedelju dana potvrdio status Turske kao stvarne regionalne sile. Naime, oslobodio je komandante Azova suprotno “dogovorima” sa Rusijom, preuzeo potpunu odgovornost za Crno More, odobrio ulazak Švedske u NATO, potvrdio vojno-tehničku saradnju sa Ukrajinom i zatražio nastavak pregovora o članstvu Turske u EU.
Sve to je Erdogan uradio za manje od deset dana i sve suprotno najavama domaćih notornih teoretičara zavere i anti-civilizacijskih apostola. Turska umesto da bude remetilac evro-atlantskog potvrdila je svoju stratešku važnost. Niti je Erdogan „uništio“ NATO niti je Turska „balansirala“ sa Rusijom. Turska kao država koja ima sve snažniju vojnu industriju pokazala je da ume pravilno da izabere. Besprekorno čita strateško okruženje i procese u svom bližem i daljem susedstvu.
Pitanje strateških izbora nije pitanje nekakvog „nacionalnog pamćenja“ i obrasca mišljenja već je pitanje jasno merljivih, svrsishodnih i smislenih izbora, uslovljenih dugoročnim nacionalnim interesima.
Turski potezi su još jedan u nizu argumenata da se Srbija ne nalazi između Istoka i Zapada. Srbija se nalazi između vrednosnog i materijalnog izbora u odnosu na metež i nered sa Istoka u odnosu na bezbednost, prosperitet, tehnološki i ekonomski razvoj sa Zapada.
Nikakvi vektori sila koje predstavljaju Rusija, a sve više i Kina nisu dominatni činioci koji bi trebalo da oblikuju srpsku spoljnopolitičku poziciju. Svakovrsno uplitanje ili uključivanje ovih sila kod naših teritorijalnih i ekonomskih partnera izaziva zabrinutost. Kina ne može Srbiji dati ni vojne, ni bezbednosne, a ni ekonomske garancije u slučaju da Srbija doživi izolaciju. Naoružanje i vojna oprema odavno predstavlja pitanje ispunjeno trzavicama.
Kad smo već kod Istoka, vredi napomenuti da Vijetnam sve snažnije razvija sveobuhvatno partnerstvo sa Amerikom. 2000. robna razmena Vijetnama i Amerike je iznosila 451 milion dolara, da bi danas iznosila preko 100 milijardi dolara. Bivši ljuti neprijatelji uvelko razvijaju i sveobuhvatnu vojnu saradnju. Ovaj primer je jako važan iz razloga što izbija argument večitim zagovornicima konflikta i sukoba sa Zapadom.
Sve teče sve se menja. Još od Heraklita je čuvena izreka „Panta rei“. Tako se menja i strateško okruženje Srbije. Kao što se menja i Turske i Vijetnama. Promenilo se strateško okruženje i 1989. i 1997. Tih godina je Srbija imala „preča posla“. Umesto da koristi svoje šanse gušila se u ratovima, pljačkama, ubistvima i sukobima sa susedima. Strateško okruženje se promenilo još jednom 2022. Agresija na Ukrajinu je zlatna šansa Srbije da potvrdi svoj saveznički status unutar Zapada. Naša zlatna šansa daje nam mogućnost da u novonastalim okolnostima „podvučemo“ račune i ovo uzmemo kao „zero date“.
Savezništva i partnerstva nisu stvar ubeđivanja, ljubavi i mržnje, pravde i nepravde. Države koje imaju određenu stratešku težinu dužne su da pravilno sagledaju geopolitička kretnja koja će iskoristiti u svrhu pravilnog izbora partnera. Mi kao narod ne bi trebalo da imamo bilo šta zajedničko sa onima koji su sve suprotno u odnosu na našu slavnu istoriju. Jedan vojvoda Živojin Mišić nema ništa zajedničko sa onima koji su ceo narod držali kao taoce i izugubili sve ratove. Srbija se u vreme Mišića naroužavala i od Austrije.
Danas kada vlada kompletna konfuzija, u eri stručnjaka bez struke, akademske zajednice u službi strane države veoma je teško održati racionalnu i argumentovanu debatu na temu postavljene lažne dileme – Istok i/ili Zapad.
Srbija ništa zajedničko nema ni sa vrednostima komunističke partije Kine, niti Kina ima interes da bude iskreni partner Srbije. Mi smo tek samo jedna usputna stanica na propalom Putu Svile. Ekonomski gledano kineske aktivnosti zvuče grandiozno, ali u strateškom smislu su beznačajne i bez suštine. Geografija je često sudbina. Ako kineski susedi beže od njih zašto bi smo im mi jurili u zagrljaj. Više trgujemo sa susedstvom nego sa velikom Kinom. O Rusiji je suvišno i trošiti reči. Rusija kao država velikih šansi ne predstavlja ništa više do nereda sa nuklearnim potencijalom. Od kad sam se rodio slušam besmislice o ruskom medvedu, bratu, savezniku i prijatleju. Umesto toga dobili smo medveda, i to vrlo hromog ali razjarenog, oko našeg sopstvenog vrata koji reži, plaši i tera druge prijatelje od nas.
Nikakvi medvedi i zmajevi, kao prenaglašene emotivne predstave svetske politike, ne mogu biti šansa za Srbiju. Nasleđe svoje prošlosti moramo rešiti na racionalan i isplativ način koji nas neće ostaviti slabijima nego što smo bili, moramo biti jači.
Na primeru Tajipa Erdogana, koji iz nekog razloga uživa relativno pozitivan ugled među građanima Srbije, treba izvući zaključke. Srbija ima priliku da potvrdi status stožerne države regiona.
