Zašto? E pa ZATO!

Kolumne Autor: Aleksandar Cvetković | 19:10 Nedelja, 05 06 2022

Rat koji je započeo napadom ruske vojske na teritoriju međunarodno priznate suverene države Ukrajine proizveo je planetarne tektonske poremećaje. Ujedno neke stare poremećaje je i samo ogolio.

Tako, eto, kod nas smo svedoci da ljudi koji zdušno osuđuju agresore NATO iz 1999. ujedno nemaju ni trunku empatije prema žrtvama nastalim "našim" bombama. Godine granatiranja Sarajeva, međusobnog izginuća Srba i Hrvata u Hrvatskoj, odn. Srba, Hrvata i Bošnjaka u Bosni na te ljude ne ostavlja nikakav trag samilosti prema svim žrtvama i osude svih zlikovaca. Plemenska svest i pripadnost su osnovne vrline koje vešto savremeni Balkanci maskiraju pričama o hrišćanstvu, evropejstvu ili islamskom čovekoljublju.

No, agresivni Kremlj je kao što rekoh sve ogolio. Tako se u Srbiji pojavljuje glasna, pa i masovna podrška napadu na Ukrajinu i pri tome se usred Beograda tumače i citiraju zvaničnici iz Moskve i njihova ratna propaganda više nego što to mogu da čuju obični ruski građani, valjda ipak životno zainteresovaniji za sudbinu svoje i ukrajinske zemlje od nas ovdašnjih.
Ali, istovremeno, u Srbiji se ponovo, kao i 90ih pojavljuju oni malobrojniji a ipak spremniji da budu glas razuma ili bar savesti. Oni ne prihvataju propagandu kao istinu. Propagandu niti jedne strane u sukobu. Ne prihvataju, jer su sve to doživeli i osetili na svojoj koži. I naša propaganda u poslednjoj deceniji 20. veka i ona na drugoj, odn. trećoj strani bile su isključive, često lažne, a nadasve cilj im je bio mobilizacija i podizanje (svoje) nacije na izginuće. Zarad nekih ispravki istorijskih "grešaka". A u stvari zarad bogaćenja elita i propasti običnih građana. Zarad interesa nekih drugih zemalja. Zarad ostvarivanja svojih ličnih fanatičnih snova o vladavini u svom malom i propalom selu.
Baš zato što znamo da se iza svake propagande i javnih priča o ciljevima najčešće nešto drugo valja (i to uz veliki ostvareni ratni profit) neverovatno je da među nama i dalje ima onih koji zaista zastupaju stav da će spržena ukrajinska zemlja biti u stvari udarac u stabilnost NATO ili EU. Niti da bi pobeda Ukrajine nad vođama Kremlja i Čečena dovela do neprihvatljive pobede nacizma nad jedinim borcima za Dobro u svetu.

Za to vreme evropske zemlje, pa i Srbija, pune se izbeglicama - ukrajinskim i ruskim. Iz Ukrajine beže od rata, a iz Rusije zbog rata. Kao što su stotine hiljada (ne)srećnih pobegle na samom početku devedesetih iz SFRJ.
A imali smo i one izbegle od ratnih oluja.
I opet, sve to nam nije bilo izgleda dovoljno da zauvek stanemo na stranu žrtava. Protiv svih zlikovaca. Pa neka su nam i prethodnih godina bili (navodno?) prijatelji. Da li biste svom prijatelju, kumu, rođaku tek tako oprostili kada bi zverski nekoga ubio? Da li biste ga pravdali time da je taj neko osam godina njega maltretirao? I u krivičnom pravu to može biti samo olakšavajuća okolnost za dužinu kazne, ne i za puštanje na slobodu ubice. Teško je preći preko ubistva čak i kad je potpuno izraz samoodbrane. Jer Božija zapovest je "Ne ubij!".

Zašto onda dovoljno veliki broj naših sugrađana prašta lideru Kremlja napad na pravoslavnu, bratsku, slovensku Ukrajinu (koja nije priznala nezavisnost Kosova, ako je to uopšte bitno za celu ovu priču)? Zato što oni glasovi razuma i savesti već 20 godina se drže izvan pažnje medija i društvenih tokova. Zato što 20 godina medijsku scenu pa samim tim i javno mnjenje uređuju "urednici" plaćeni ili školovani od strane političko-bezbednosnih struktura tuđe države da nameću Srbiji svest o tome da je odbrana ruskih interesa u stvari odbrana srpskih interesa. Prodaje nam se propaganda poput one višedecenijske mitološke zablude da je KPJ imala odlučujuću ulogu u sprečavanju Hitlera da osvoji SSSR. A nije. Jer jednostavno nije imala ni tu snagu niti važnost.

Kao što i danas važnost Srbije treba da bude samo merena željama i potrebama žitelja Srbije. Zbog toga su danas ti pojedinačni glasovi savesti snažniji od celokupne armije agenata i simpatizera agenata posrnulog ruskog (ili bolje reći sovjetskog) "cara" (agenta).
Zato je danas podrška ruskim ratnim interesima u stvari podrška antisrpskoj politici. Podrška izlaganja Srbije stradanju i gubicima.
Zato je danas podrška Srbiji na Zapadu i praćenje putokaza koje su nam ostavili svi - od Kneza Mihaila i Kralja Milana, do Kralja Aleksandra (i Obrenovića i Karađorđevića), od Dositeja pa do Pupina, jedina zaista nacionalna politika. Jedina prosrpska politika. Zato na Zapad, odn. ovde gde već jesmo. I NATO i EU su sada i na istočnim i na zapadnim i na severnim i na južnim granicama Srbije. Mir i razvoj naše zemlje zahtevaju da shvatimo ko smo i gde smo.
Snovi o mesijama sa Istoka, despotima udruženim u neke druge saveze i vojne alijanse, sistemima koji se zaklinju u pravoslavlje a svojim "oruđima nemira" (kako reče patrijarh srpski g. Porfirije) daju satanska imena, koji se bore za čistotu hrišćanske vere angažovanjem muslimanskih fundamentalista iz Čečenije, su ipak samo snovi. Reklo bi se i košmari. Srbija je Evropa. Ostali neka vide gde su.