Radio uživo
Od početka agresije Rusije na Ukrajinu sve češće slušamo teze u pogledu balansiranja, svrstavanja i prestrojavanja. Postavlja se pitanje opravdanosti tih poteza u kontekstu Srbije. Za početak Srbija se jasno svrstala kroz svoj strateški cilj da postane punopravna članica Evropske unije. Prestrojavanje? Deluje komplikovano ali razumljivo. Agresija na Ukrajinu trebala je da podigne prašinu u svim relevantnim institucijama u Srbiji sa ciljem da se preduzmu aktivnosti i mere po pitanju novonastale situacije. U prvom redu trebalo je pažljivo analizirati buduću perspektivu saradnje sa Rusijom. Na to treba dodati osvrt na stanje u samoj Rusiji? Da li mi znamo na šta će ta Rusija ličiti i kakva će joj biti uloga u 21. veku? Da li mi znamo uopšte stvarnu međunarodnu poziciju Rusije? Najlakša kategorija je ekonomska saradnja koja je relativno mala, a investicije iz Rusije u potpunosti beznačajne. Statistika pokazuje da Srbija nikad nije značajnije iskoristila potencijal „velikog“ ruskog tržišta. Zatim, nikako nije trebalo potpisivati Memorandum o spoljno-političkim konsultacijama sa Rusijom već je trebalo suzdržano ruskog partnera upoznati sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze. Vojna saradnja sa Rusijom je možda jedina aktivnost koja je bez volje dve strane prekinuta zahvaljujući trećim stranama. Kada svedemo sve navedeno uočićemo da je Srbija jasno izrazila podršku Ukrajini, šalje humanitarnu i drugu pomoć. Nekom pomoću se Srbija otvoreno hvali, dok drugu pomoć uporno negira.
Činjenica je da su odnosi Srbije i Rusije na najvišem nivou u potpunosti suspendovani. Od vojne saradnje sa Rusijom Srbija nije imala značajniju korist. Ono što se može smatrati korisnim jeste kupovina ruskih vojnih sistema, što je imalo svoga smisla u trenutku kada Srbija nema pouzdanog saveznika na Zapadu. Kupovini ruske vojne tehnike i ruskom održavanju iste je došao kraj i to zahvaljujući ruskoj agresiji.
Politika balansiranja između Istoka i Zapada svoju svrhu imala je u periodu mira u Evropi. U takvim okolnostima dolazilo bi do pozitivne konkurencije i Srbija bi profitirala iz toga. Danas Rusija ne predstavlja značajan faktor ni za države koje se sa njom graniče a kamo li za Srbiju duboko u NATO teritoriji. Vladajuća koalicija u novom sazivu Skupštine Srbije treba da upali sve motore ka Briselu, Bundestagu, Kongresu i NATO-u umesto nastavka sa dosadašnjom praksom posećivanja Pekinga i komunističkih centara za indoktrinaciju. Prosečan srpski parlamentarac ne treba da sanja svet iz fantazija skrojenih u Kremlju, Komunističkoj partiji Kine , a još manje treba da zasniva svoje poimanje geopolitike iz perspektive nesvrstanih afričkih, karibskih i azijskih zabiti.
Ruska diplomatija koja više liči na globalnu fabriku laži ne može predstavljati srpskog aduta na velikoj šahovskoj tabli. Rusija u vidu kontra tega više liči na „praznu pušku“. Ekonomski Srbija od Rusije nikada nije profitirala, politički nam prave štetu u svakoj prilici, vojno su u potpunosti irelevantni za srpsku stvar. Kako to biva ovih dana kukuriknula je i Zaharova : „(Zapad) Tera Beograd da se pridruži sledbenicima kulta "ukidanja" Rusije i da odustane od svojih temeljnih nacionalnih interesa”. Mariju očigledno niko nije obavestio da su naši temeljni nacionalni interesi i punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Jeftinom demagogijom Zaharova kandiduje Srbiji nacionalni sunovarat koji u potpunosti dovodi u pitanje geopolitički opstanak Srbije.
Dolazimo do trećeg pojma – balansiranje. Za one koji proučavaju regionalne i domaće prilike balansiranje predstavlja jedan od onih pojmova koji se uvek mogu izvrgnuti u povoljan kontekst. Jedan od odraza balansiranja je često spominjana politika vojne neutralnosti. Važno je primetiti da je vojna neutralnost u većini slučajeva predstavljala iznudicu i slabost. Neutralnost Švajcarske posledica je ratobornog susedstva i lokalne topografije – planina. Takva jedna neutralnost ne isključuje evropsku solidarnost kako Švajcarci često ističu. Sankcije ruskom agresoru nisu kršenje neutralnosti od strane Švajcarske već odgovor na postupke agresora. Često je neutralnost i nametnuta kategorija. U ovom slučaju obično se radi o ratobornom i snažnijem susedu koji zahteva neutralnost od druge države u odsustvu mogućnosti da istu okupira. Primer toga je Finska dugo vremena bila. Finska neutralnost je posledica iznudice i odraz ravnoteže moći bipolarnog svetskog poretka. Na čemu se zasniva srpska vojna neutralnost? Srbija nema agresivnog i snažnog suseda, nije tačka susreta globalnih rivala. Bitna odrednica za vojnu neutralnsot je geografija. U odnosu na koga i šta je neutralna Srbija u svom okruženju? Da li srpski susedi imaju sporova između sebe pa smo mi neutralni u odnosu na njih? Do sada se nikada nije otvorila javna rasprava o tome koji se tačno bezbednosni interes Srbije štiti unilateralnom vojnom neutralnošću. Da li je Srbiji nametnuta neutralnost? Ko bi mogao Srbiji da nametne neutralnost?
Maldivi kao članica Kolombo bezbednosne konklave, napustili su učešće na sastancima nakon što su odlučili da ojačaju odnose sa NR Kinom. Ovaj političko-bezbednosni forum predvodi Indija. Sa kim Srbija jača svoje odnose istrajavajući na neutralnosti i nesvrstanosti? Neutralnost i nesvrstanost nisu istovetni pojmovi ali su jednako štetni za državu koja se kandiduje za članstvo u EU.
Politika „nema stalnih neprijatelja, nema stalnih prijatelja već samo interesa“ traži jasnu koncepcijsku postavku. Za početak treba uzeti geografske, ekonomske i vojne parametre. Bez mnogo filosofiranja zapitajmo se šta mi imamo od toga? Da li želimo da budemo rusko ili kinesko ostrvo? Treba nam geopolitička pismenost za nacionalnu pobedu u 21. veku.
