In memoriam memorandum

Svako sećanje na bol je bol, zaborav je često sramota, a selektivno pamćenje opasnost da se krug nikada ne zatvori.

Vest da je moja zemlja u ratu čuo sam preko televizije, prvi snimci plamenih jezika dugo nisu dopirali do uma kao realnost, sve je ličilo na film posle dnevnika. Nešto u meni se suprotstavilo strahu, a to nije bila hrabrost, već laž da će sve biti dobro i bez najtežih posledica.

Možda će ovo nekome delovati nerazumno, ali saznanje da je rat zaista počeo prihvatio sam sutradan u školi kada je u našu učionicu ušla tetkica i saopštila da nastave neće biti. Višesatna obraćanja predsednika, vlade, voditelja i ratnih izveštača bila su poput dečijeg programa u odnosu na par rečenica te sitne žene u radnom mantilu.

Vesti o broju mrtvih i ranjenih, srušeni mostovi, fabrike u plamenu nizale su se iz dana u dan, a zajedno sa njihovim rastom rasli su i prkos, hrabrost, ludost… Nosili smo mete, ne sluteći da je taj modni detalj bio na nama i pre prvih sirena i ne pitajući se ko nam ga je odenuo. Sklonima navikavanju na najgore, bombardovanje nam je postalo svakodnevnica koju od rutine otrgne samo vest o smrti ili slika oborenog aviona. 

Nevidljiva opasnost po Srbiju je pala, pad vidljive usledio je tek posle bombardovanja. Decenija ratova, siromaštva, izolovanosti i poremećenih sistema vrednosti je prošla, euforija nade je zavladala među ljudima, žabe su počele da iskaču iz lonca. Shvatili smo da ništa nije crno ili belo, sve je bilo sivo poput dima lepih sela koje smo i koje su nam palili od Hrvatske i Bosne do Kosova.

Priznali smo da nam je značajan deo života prošao u podrumima zbog ludaka iz vile koji se kurči po svetskim dvorcima i ulazi u rat sa najmoćnijim vojnim savezom sveta. Shvatili smo da je svaki odbijeni predlog skupo plaćen, da mu je sledio gori, da nije normalno činiti zločine, ubijati neistomišljenike, da se od nošenja gajbica ne može kupiti Ferari, da u svetu nije greh biti Srbin.Srušili smo vrh brega i utrčali u pobedonosno kolo ne sluteći da je Kozaračko i da muzika traje dok se uzdrman poredak ne konsoliduje.

Svaka godišnjica sećanja postajala je selektivnija, memorandum su činile isključivo posledice, reči o uzroku nije bilo. Žrtve su opet žrtvovane u kreaciji anti zapadnog raspoloženja, stradali junaci postavljaju se u mrtvu stražu živim zločincima i lešinarima ogrnutim patriotizmom. Žigoše se svaka kritika, upozorenje, podsećanje, ignoriše geografija, ekonomija, bezbednost.

Nekada je bilo mi ili on, danas je on svuda, pod lipom, u vlasti, opoziciji, crkvi, medijima, a mi nestajemo ili ni sami ne znamo gde smo. Nad nebom nema čeličnih ptica, to raduje svakog normalnog čoveka, jata zloslutnica ima i to plaši i upozorava.

Sećanje na bol boli sve, sećanja na greške bole samo onog koji podseća, selektivno sećanje ne boli samo onog ko ga kreira. 

Četvrt veka je prošlo, duše stradalnika odavno su pronašle mir tamo gde pravednici počivaju.Zbog njih oćutah minut, zbog živih neću da ćutim.