ČEKANJE

Čekam danas i sada samo jedno,
Ne čudo, ne oprost,
Ni priznanje, pa ni kajanje.
Čekam ono neumitno, krajnje,
Onaj blesak na početku tame,
Dok nas pritiskaju zaostala sećanja
Na prijatelje, putovanja, na žene navodno odabrane.
Na one vedre, bezbrižne,
Pomalo i  isfolirane dane.
A nadam se ipak da završnica ne dođe baš tako skoro,
Pa i da ne znam kada će i kako,
Samo da ne bude dugo i jadno.
Nedostojno.

I nije sreća lepa samo kad se čeka,
Da li možda mešamo tada nju i uzbuđenje?
Sreću sa nadom, očekivanjima lepim.
Sanovitim, nestvarnim.
Sreća u stvari mnogima ne dolazi nikad,
Ili samo retko,
Bar ne cela,
Najčešće samo osećaj njen, privid,
A mi se zavaramo lažima i zadovoljstvia malim,
Privremenim,
I obmanama, zabludama,
Životnim okrajcima i mrvicama.

A i Godo je odavno prispeo,
I to nam izgleda ništa ne znači.
Zapravo ga i nismo bili svesni,
Onomad onako mladi, bahati, besni.
Uistinu ga i nismo priželjkivali.
U lepoti i čežnji smo tada umirali.
Neštedimice se trošili,
Inventar naših emocija prebrzo proćerdali.
U ravnodušnost i nemu tupost se bespovratno od svih sklonili
U sebe zavukli.
A uistinu se usamljenosti i besmisla
Nikada do kraja nismo rešili.
Ma koliko se starim fotografijama
S tugom i dubokim bolom
U očima gorkoga sjaja
Nostalgično uzaludno tešili.