Foto: uzvik.rs

NEKI NOVLJANSKI DANI - Jedna ljubavna priča iz buduće prošlosti

Kolumne Autor: Zoran R. Tomić | 18:10 Ponedeljak, 14 03 2022 Foto: uzvik.rs

"Drago kamenje je lepo zbog svoje boje, jer boja nije ništa drugo do zatočena sunčeva svetlost i prečišćena materija". (Umberto Eko, O književnosti)

Do crnogorske morske obale moglo se (i) ranije najbrže preko tri dolazna aerodroma: dubrovačkog, tivatskog i podgoričkog. Te rane jeseni, u predvečerje jugoslovenskih ratova 90. godina, moja majka i ja sletosmo u Tivat na putu za Igalo gde je ona imala zakazanu višenedeljnu rehabilitaciju i lečenje posle operacije kuka. Išli smo nadalje kratkom legendarnom trajektnom linijom "Kamenari-Lepetane", pa autobusom do Herceg-Novog i Igala. Planirao sam da ostanem tamo bar jednu sedmicu, da se majci nađem dok se ne snađe prvih dana, a i da se sâm još malo odmorim u novljanskom hotelu "Plaža".  

Kada se ona smestila i "odomaćila" u Institutu "Dr Simo Milošević" (uz svesrdnu pomoć našeg preduzimljivog i ljubaznog tazbinskog rođaka, Ranka Radulovića) - uredno počela da odlazi na terapije a svako popodne sa mnom u malu šetnju i u neku poslastičarnicu - jednoga jutra, posle doručka, na recepciji "Plaže" doživeh šok: Nela - "mala Nela" stajala je s velikom torbom ispred pulta i smešila mi se izazivački a ljupko. "Došla sam kod tebe, da budem ovde za tebe, s tobom, zbog tebe, radi tebe" - izusti u jednom dahu, glasom nevinašceta. "Mogu li da odsednem na par dana u tvojoj sobi?" - i već se, a da nisam stigao da joj odgovorim zatečen, upisala u knjigu gostiju. Moja takoreći skoro samo poznanica, s par ranijih viđenja i nešto flertova u Beogradu. Luckasta Nela s Taša, iz tadašnje ulice Georgi Dimitrova (sada Ilije Garašanina). Izgledala je bar pet godina mlađa nego što je pisalo u njenoj ličnoj karti. Redovno u snežno beloj obući, češće jednostavne plitke patike, ređe ukusne cipele sa umerenom štiklom ili "do bola" otvorene otmene sandalice koje su joj inače najbolje pristajale uz večito preplanule "mitske" noge. Bleštava smeđa kosa koja uokviruje unekoliko zbunjeni izraz lica koji(m) i nesvesno privlači pažnju. I poglede oba pola. Lice večite klinke, punačka, omalena, katkad s bež tašnicom nehajno obešenom o ramenu komponovanom sa plisiranom suknjom ispod kolena. Leti - "vruće pantalonice" ili šorts. Njena odeća obično u više jarkih boja istovremeno, par zelenih pramenova nesvakidašnjih u tom dobu. Ženstveno nemirna, čak nervozna i nestrpljiva, nesumnjivo zablesavljeno zaljubljena. U mene, tada!? Ujedno i neprekidno u sebe, dakako. Umela je da ćuti podignute glave, zagledana bilo u nebo, bilo u tavanicu. Ujedno otkrivajuči besprekornu kožu negovanog vrata sa ogrlicom od žada. Strelovit pogled i "šiljato" mladalačko poprsje.

Nela se brzo raspakovala, zauzela kupatilo na ceo sat - i odatle izašla sveža. I moja! Šetnja glavnom, Njegoševom ulicom Novog, čuvenom Toplom pored negdašnje kuće Ive Andrića, u novije vreme pretvorene u Spomen-muzej. Siđosmo do šetališta "Pet Danica" uz obalu: s jedne strane, staza do Vojne bolnice u Meljinama, a s druge kroz mali pešački tunel, pored brojnih kafića i sportskih terena hodali smo do Igala. Pri kraju tog puta, rehabilitacioni centar a u brdu bivša Titova vila zaklonjena u zelenilu. Upoznah Nelu s majkom, lepo prihvatiše jedna drugu. Uveče "pade" višesatni kartaroški "remi" uz meze učetvoro s mojim dugogodišnjiim prijateljima, kolegama i komšijama iz Čaplinove, predobrim ljudima - Vesnom i Pavlom Kovačevićem, vlasnicima dela jedne kuće s dvorištem uz rivu. Nela mi, uprkos mom protivljenju, kao zahvalnost za gostoprimstvo i prisnost sutradan kupi platneno sivo-plave patike. (Toliko sam ih često s ponosom nosio da su mi se kroz nekoliko meseci pocepale. Kao i mnogo šta drugo, materijalno i nematerijalno, pre i posle toga.).   

Taj drugi dan njenog boravka obeleži vožnja iznajmljenim čamcem i kupanje u Njivicama i na Žanjicu. Ručak kraj plaže. Posete novljanskim svetinjama i Kanli kuli. Carska večera u restoranu na obali, uz sveće: sir iz ulja sa salatom iz đardina, raskošan pečeni zubatac, uz flašu belog vina s "Plantaža". Na koncu, "crnogorske palačinke" i krempita.  

Treći, za Nelu završni dan boravka sa mnom na moru: obilan doručak, kratko šarmantno pecanje šparića i bukvi na obližnjim stenama, zatim "oproštajno" kupanje i ronjenje na plaži hotela. Uz stepenice stigosmo do pijace: bože, grizla je u velikim zalogajima tako zanosno tek kupljeni svež paradajz, u podne na trgu ispod sata u predvorju starog grada nadomak tamošnje crkve u produžetku! Pre toga jedna, pa onda druga kafa na suncu. Sedosmo posle na ručak, poručismo impozantnu picu s morskim plodovima na Škveru, preko puta vaterpolo bazena i malene marine. Kolače i puding, nešto docnije u Igalu, častila je moja majka za Nelin srećan put. Predveče, bez mnogo reči - oboje bejasmo zaronjeni u zbrkane misli - otpratih je na autobus za aerodrom. Praznina. Neizvesnost. Sećanje na skoro trodnevno uživanje, na zadovoljstva - na sreću.  

Nela, uravnotežena u nekom sopstvenom briljantnom neskladu, čarobna u detaljima svoga izgleda, načinu hoda i pokretima glave, veličanstvena u nekim svojim zanemarljivim nedostacima. Neisfolirana, tako prirodna i iskrena. Nenašminkana, sa onim svojim "šarajućim" svetloplavim očima i tankim otmenim prstima koji leče i kad (te) ne dodiruju. Atraktivna i originalna, u oblačenju i u frizuri pomalo nemarna. Tvrdoglava, ali nežna dušica. Autentično dete s beogradskog asfalta, bez predrasuda. Pušila je paklicu "Žitana" na dan, pila najčešće crno pivo ili džin-tonik, imala neko stalno beogradsko sumnjivo društvo "iz kraja". I ne beše odmakla od prve godine psihologije. Zarađivaše džeparac držanjem časova engleskog. 

Kada sam se onomad vratio u Beograd, Nela i ja se viđasmo intenzivno još samo mesec-dva. Zvala me je svaki dan telefonom, zvonila na moja vrata, pisala mi "bezobrazna", strasna pisma. Rekoh joj da nisam i neću prestati da je jako gotivim, da sam joj i dalje "naklonjen do neba", da naše noći ne bih nizašta menjao - ali da mi nikako ne odgovara njen ritam i način života. Da nemam nasušnog daha i mira od nje, da želim neretko da budem sâm, da sam čas čudak i zanesenjak, čas hladni i racionalni trezvenjak. Nekoliko nedelja docnije naši kontakti naprasno potpuno prestadoše. A moja se povremena samoća pretvori u prečestu usamljenost.

"Da si me dovoljno želeo ne bi ti smetale pojedine moje osobine i navike, i ta moja ondašnja opsednutost tobom" - prebacila mi je ironično stisnutih usana kada se jedared slučajno sretosmo kod Mažestika, više godina kasnije. Odgovorih joj, možda i prebrzo: "A da si ti mene zaista tako duboko volela sačekala bi da me prođu "bubice", moja tadašnja melanholija". Tek u poznim godinama i sâm dođoh do zaključka, do spoznaje da... "ljubav međutim, daje pravo na teror, jer ljubav može biti sve, samo ne može biti sloboda" (Meša Selimović, Most od reči). 

"Ti ćeš zauvek biti deo moje prošlosti, ali nisi više deo moje budućnosti". (iz pisma Une O'Nil Džeromu D. Selindžeru, Frederik Begbede, Una i Selindžer)