PRETPROLEĆNE KIŠE

Za sve prerano okončane romanse

Evo, primiče nam se najzad proleće.
Snegovi se ubrzano tope, povlače se sve više, leda uglavnom samo na planinama ima, 
I u čašama koje ukusnijim i blažim viski čine. 
I još poneko piće žestoko,
Što mi je blagostanje lažno mestimice znalo da pruži. 
Pa zamišljam tada kako mi ona nežno, sa one strane sveta s dragošću tepa, doziva me, maše. 
Zatim mi se pričinjava bujna trava, i sunce i more, te beskrajna polja žita, pokrivač od zvezda i muzika sreće na bajkovitoj onoj jadranskoj plaži Istre. 
A onda osetim kako me u zbilju vraćaju, neumorno natapaju ubadajuće kapi hladne, otrežnjujuće kiše. 
I dok se, naporedo u meni, jedno takvo neobećavajuće veče rađa, setih se Vojislava Ilića i njegovih stihova Sumorni dan. 
Opis taj naoko običan a slikovito prekrasan. 
I božanstvenog Almodovarovog filma Prekinuti zagrljaji.
Jer (i) kraj njegov je bolan, tragično životan. 
Pa opet utonuh u misli, naprežući se da prizovem negdašnju svetlost bar na tren,
lepotu, razbuktalu vatru srca, ljubav, bezbrižnost i naš neostvaren san. 

Ne, noću me već poduže ne progone košmari, već često naši uzdrhtali, bliski uporedni damari. 
Prožimanja u tami, veličanstveni nebeski darovi, 
Zapravo golemi emotivni tovari. 
I sjaj očiju tih, dubokih i zanesenih, mojih dragulja za kratko, s punim usnama višnje u pohode mi dolaze. 
I tople ruke njene i kosa kovrdžava, besna, kukovi zavodljivi. 
A jecaji strašni iz duše mi se otimaju kadgod se probudim naglo, 
U nesnošljivom svekolikom mraku zgaslih svetiljki, 
Na javi.

Zašto se ne radujem novom proleću, pticama koje lepršaju i radosno sleću? 
Zbog mnogih minulih, nepovratnih, ludo razuzdanih godina uspomenama bogatih, 
Zbog njenog, meni prvog upućenog širokog junskog osmeha praćenog stidljivim poljupcem na zemunskom keju onoga sutona. 
Zbog naših veselih, licima šarenolikim okićenih žurki, rođendana. 
Zbog divnih u dvoje dalekih putovanja. 
Zbog brojnih neprospavanih pomahnitalih noći o kojima ne smem da pričam, 
a koje ponovo proživljam, neutešno pustinjav i sam.
Čuvam ih za sebe, dok mi u glavi bubnja a telo drhti, zebe. 
Zbog naših strasnih rasprava na filozofske teme, pročitanih romana i poezije uzvišene,
Kundere, Hamsuna, Kiša, 
Crnjanskog, Laze, Disa.
Zbog onih obilnih ručkova i večera uz tamburaše na salašima i u čardama vojvođanskim, 
Na dunavskim obalama i u maglama Velikog bačkog kanala.
Zbog zajedničkih briga, nadanja i dopisivanja. 
Planova i želja, povremenih ranjavanja. 
Zbog sudbinski osujećenih daljih milovanja.
Zbog njenog neočekivanog, nedopustivo preuranjenog odlaska, 
Zauvek, bez nas 
U pepeo, u dim.
U njen večni mir a moj teški doživotni nespokoj,
Neizlečivi nemir.