JESENJI PARISKI TITRAJI (iz neobjavljene pesničke zbirke "U dodiru vremena")

Sena je svojim talasima nebu mahala, koritom nemirno šetala.
A uz obalu spavali rapavi beton i mokri mostovi na kojima je mnoga romansa utihnula, 
Iznad njih je već proređena klonula trava od prve rose jedva svetlucala, 
U jutarnjem mutnom plavetnilu katedrala Notr Dam kao da je oku izmicala, 
Dok je neka siva ptica žurno horizontom proletela,
Kako bi se pod jednu strehu ko zna čime preplašena, sakrila.
Šuškajući vetrom gonjeno žuto i crveno lišće kiša je obilno umila.
Tih dana se naglo malena poplava od jesenjih vôda negde na periferiji stvorila,
Meni otupela stvarnost kao da je već prohujala, u malenom pariskom potkrovlju minula.
Poljubac za zbogom nije dala, možda je i zaboravila.
Glava luda katalog uspomena davnih u ruke uzela,
I nije ih u mislima setna ispuštala, samo je duša od rastanka treptala 
Unutarnja lâva me je uzjahala, mlela, porazila
Žestoko bolela i nije praštala.
Poslednji put se rascvetala, u mene se usadila, 
Pa se utišala,
Uvela,
Raspala se,
Napokon  me celog slistila.
Zauvek je ta francuska rapsodija prestala,
Slomila vedrinu i milje, a nigdinu razbistrila.
Da se nismo sreli, strela nas duboko osećajne ne bi ubola i od života bezmalo rastavila.
Kroz pozor gledam tekuće jesenje zlato, ni magla, ni narasla svežina nije ga sasvim osvojila, 
Pa dragulj još povremeno blješti s krovova, krošnji, bulevara, ulica, 
S reke, automobila, drevnih zidina, slavnih trgova i ozarenih dečijih lica.
A Ona je dražesna sećanja u stari papir umotala, sopstvenu ranu još jednom previla, dete tek rođeno povila.
Ljubav za drugog podojila, ušuškala je, od mene se bez povratka odmakla.