Kosovski čvor vezan ruskom rukom

Kosovska kriza u svojoj novoj eskalacionoj fazi vraća časovnik istorije 20 godina u nazad. Istovremeno Kosovo podnosi zahtev za kandidaturu u članstvo EU. Svedoci smo sprovođenja unilateralnog terora prema Srbima na Kosovu. Sa druge strane, osim napuštanja institucija  čini se da nije bilo drugog odgovora i rešenja za kreatore politike Srbije. Sam Brisleski sporazum, ukoliko je na snazi, predviđa da je Kosovu otvoren put za EU. Dok Srbija ni jednog trenutka ne treba da zauzme antagonišući stav prema EU integracijama. To što se ne slažemo ne znači da ćemo da se odričemo, naše napore niko ne može da ospori.

U prethodnih 20 godina vrteli smo se u lavirintima međunarodne pravde, a da ništa suštinski nismo postigli kada je u pitanju približavanje i samo članstvo u EU niti trajna normalizacija odnosa. Nije Srbija ta koja je odgovorna što nije formirana Zajednica opština sa srpskom većinom. Istini za pravo EU integracije su efektivno otpočele tek nakon Brisleskog sporazuma. Umesto raskida sa proslošću, pravio se kompromis sa budućnošću. I tako od Haga do reformi. Brisleski sporazum jeste svetla tačka srpske spoljne politike.

U međuvremenu evroatlantske integracije su napuštene kao vid protesta zbog 1999. i samog ishoda rata na Kosovu. Danas se nalazimo u donekle sličnoj situaciji i ako niko ne dovodi u pitanje nastavak srpskih EU integracija. Čini se da je nebrojeno puta Srbija sebi uskraćivala prilike samo zato što su za iste te prilike bili zainteresovani naši regionalni rivali i “neprijatelji”. Koliko puta smo čuli, kako Srbi mogu biti za NATO kada su i Hrvati za NATO. Takva poređenja su štetna i nameću gomilu lažnih dilemma. Jer onda treba postaviti pitanje kako Grci mogu biti u NATO, ako su i Turci u NATO. 

Naši regionalni odnosi, protivurečnosti i izazovi nikako ne smeju da se prebace na sam proces integrisanja u međunarodne organizacija. U 21. Veku država je snažna, suverena i ekonomski moćna onoliko koliko su moćne međunarodne organizacije čiji je član. To što je neodgovorna politika posle 9 godina upozorenja na kraju dovela zemlju u rat (devedesetih) sa susedima, saveznicima i jedinim pobednicima Hladnog rata, ne može biti opravdanje za uspostavljanje današnjih odnosa. 

Mnogi se pitaju i pozivaju na istinu. Šta je istina? Istina je život, koji živimo danas i koji ćemo živeti sutra. Nema večnih međunarodnih odnosa, a ni večnih prijatelja i neprijatelja. Nažalost naše društvo je neko održao zamrznuto u duhu 1999.godine. Ma koliki bili napori srpskog rukovodstva na emancipaciji Srbije, privlačenju stranih direktnih investicija, modernizaciji i novim životnim šansama za građane, nekako ostajemo i dalje u tom stanju čekanja “konačnog revanša”. Taj konačni revanš nikada neće doći. Kao što nikada nije došao za Japan, SR Nemačku, Italiju, Mađarsku, Tursku tako neće doći ni za Srbiju. 

Nacionalistička opijenost kao politika bez odgovornosti mnogo lakše pronalazi svoj put, nego razumevanje složenih i često isprepletanih trendova kretanja globalne moći. Armija brbljivaca nas uverava da je naša sudbina zapečaćena i da samo treba čekati da Rusija obavi posao. To stanje iščekivanja nekog novog “revanša” je stanje poodmakle nacionalne psihoze. 

Raspolućenost između interesa i uverenja graniči se sa nefunkcionalnošću. Iz takvog stanja paralisanosti, profitirati mogu mnogi, ali ne i Srbi. Jedan od tih mnogih je Rusija koja je marljivo kultivisala javno mnenje. Bez ikakve odbrane misao o državnom interesu je premeštena u perspektivu o ruskom interesu. Bez ikakve kritike veruje se da gvozdena zavesa neće pasti, kao što se verovalo da je berlinski zid privremno stanje. 

Danas kada Rusija ulazi u svoje zadnje dane kao svetska sila, njoj ne ponestaje vojnika na “balkanskom frontu”. I suviše je mnogo onih koji nisu preživeli kognitivni desant ruske propagande. A oni u Moskvi se slade našoj nacionalnoj tragediji, i sigurno se čude koliko je lako održavati zabludu. 

Scenario u kome bi Rusija i trijumfovala u Ukrajini, apsolutno ništa ne bi značio za Srbiju. Trijmf na ruševinama ne znači i međunarodni uticaj. U takvoj jednoj pirovoj pobedi Rusima bi trebalo 100 godina da dostignu nivo iz 2022. Za to vreme procesi Evroatlantskih integracija idu svojom dinamikom. Nikog neće interesovati šta ima da kaže neki od retkih ruskih ambasadora. 
Cela složenost geopolitičkog trenutka nalaže potpunu zaštitu državnog interesa, predvidljivu i bezbednu budućnost uz ekonomsku perspektivu. 

Geopolitička adaptibilnost je nužnost. Pouzdanje u Rusiju ili NR Kinu kao alternative sa sobom donosi indirektnu ili direktnu konfrontaciju. A Srbiju uvlači u kontekst u kome ne bi trebala da bude. Nemamo ni jedan pouzdan argument da Kina može garantovati srpski državni interes, ali zato Srbija garantuje svaki kineski kredit.

Upravo zato  Kosovski dijalog nije lak. Težak je život srpskog naroda na Kosovu. Teški su izazovi za Srbiju. Bolne reforme i konsolidacija javnih finansija zajedno sa Briselskim sporazumom od Srbije su napravili pobednika I to regionalnog pobednika posle godina poraza. 

Danas, jedina sigurna perspektiva je Srbija u EU I NATO. Kao strateški partner najjačih i najuticajnijih. Svaki drugi ishod je trenutna obmana koja dugoročno ne može dati rezultat. Ukoliko neko misli da bi Kina pravila bolji svet, neka pogleda kakav svet su napravili za sopstvene građane. 

Pitamo se da li će Rusija reagovati? Pa ona već reaguje, ali za sebe. Okuplja nacionaliste po ulicama, vezuje ruke Srbiji dok istovremeno uništava budućnost ukrajinske dece. Srbija mora da odveže svoje ruke od ruskih konopaca i uđe u “ring” i pobedi!